Kako me je psihoterapija učinila boljom

StockSnap_5HBWWVDKASDanas sam nakon tačno 6 godina završila individualni rad sa svojom psihoterapeutkinjom. Nismo otvarale novu temu, već zaokružile sve što smo radile u prethodnih 55 sati. Donela je svoje beleške i podsećale smo se svega što mi se dešavalo, kakva sam bila, kako sam reagovala, na čemu sam htela da radim, a na čemu baš i ne.

Nakon ovog susreta osetila sam neverovatnu ispunjenost i zahvalnost. Ono kakva sam bila nekada, nije ni blizu osobi kakva sam sada. Podsećajući se na sve ljubavne promašaje, shvatila sam da mi je partnerski odnos kakav sam oduvek želela, došao onda kada sam bila spremna za to. Kada sam i sama bila otvorena za ozbiljnu vezu i stabilna. Shvatila sam koliko nisam bila zadovoljna poslom koji sam radila. Koliko sam straha nosila sa sobom, koliko odluka iz straha napravila. Vidim koliko sam radila na tome da se iz toga iščupam. Jasno mi je koliko sam sada zrelija, odgovornija prema sebi i pametnija. Koliko sam hrabra, ali i odlučna. Sa više samopoštovanja, samopouzdanja, asertivnija. Znam tačno koliko mogu i ne želim manje od toga. Sada posmatram sebe sa jednog drugog mesta.

Sve to nije došlo preko noći, niti samo od sebe. Konstantni rad, osvešćivanje, promišljanje, rad na emocijama, prošlim iskustvima, bolnim tačkama, zastojima.. Nimalo lako, često kroz više seansi dolazile smo do odgovora zatrpanih duboko u meni. Odgovorno tvrdim da brze promene ne postoje. Psihoterapija je proces, zahteva dobar kontakt, duboko poverenje i predani rad. Ne može brže nego što može.

Moja edukacija za terapeuta zahtevala je ovakav tempo i broj sati i drago mi je da sam bila “primorana” da toliko dugo i tako redovno dolazim. Razmišljam da li bih bila toliko istrajna da sam bila realni klijent koji dolazi kod nekoga na terapiju. Pitam se da li bih bila nestrpljiva, očekivala promenu odmah i izlazila sa svake seanse nezadovoljna, jer sam tako malo “dobila”. Sećam se susreta kada zaista ne znam o čemu da pričam, jer mi je sve super u životu, ali ipak dođem, pa kroz razgovor ispliva nešto što me tišti iz pozadine i čeka trenutak da se pojavi. Volela sam i one susrete kada delim sa terapeutom ono lepo što mi se dešava i što sam samostalno postigla. I to ima svojevrsnu moć.

Jedan deo putovanja se završio. Ostalo mi je još predviđenih sati individualne terapije sa drugim terapeutom. Mislim da se lična terapija za psihoterapeute nikada ne završava. Jer što su bolji sebi, to su bolji i svojim klijentima. Život je lepši i lakši kada na tom putu imaš konstantnu podršku i podsećanje na sve ono što možeš i što jesi; podsećanje na to odakle si počeo, koje si sve prepreke savladao i dokle si dogurao. A nekada to jasno vidimo tek kroz ovakvu retrospektivu, sa jedne druge tačke, veoma daleko od osobe kakva smo nekad bili.

Advertisements

Na psihoterapiji se ne “završava”!

pexels-photo-247858

U jučerašnjem online izdanju “najtiražnijih novina u Srbiji” objavljen je tekst sa naslovom kako je neko “završio na psihoterapiji”. Besmislenost čitavog teksta neću ni da komentarišem, ali psihoterapija je okarakterisana kao nešto što je “na kraju”, iza čega nema dalje, na čemu se bez svesti i sopstvene volje “završava”. Ovo bez pogovora ima negativnu konotaciju i mnogobrojne posledice. Dovodi do stigmatizovanja ljudi koji već dolaze na psihoterapiju i daje poruku da je to nešto što nije poželjno. U zemlji u kojoj je shvatanje psihoterapije već veoma iskrivljeno i pogrešno, umesto da podižemo svest građana o važnosti brige o mentalnom zdravlju, razbijamo tabue i stigmu, promovišemo slobodno traženje stručne pomoći u situacijama kada je teško, najtiražniji, za mene tabloid, objavi ovako nešto. Moj komentar kritike, naravno, nije objavljen na njihovom sajtu.

Inspirisana i razljućena ovim događajem, osećam potrebu da napišem koju reč svima onima koji još uvek ne znaju kako izgleda, čemu služi i zašto je dobra psihoterapija, kao i onima koji već sve to znaju, ali ih kao i mene ljuti ovakvo postavljanje stvari u medijima.

Psihoterapiju možemo opisati kao terapiju razgovorom. Sprovodi je stručno lice, obično je to psiholog ili psihijatar, ali koji se dodatno edukovao (još najmanje 4 godine nakon fakulteta) i dobio zvanje psihoterapeuta. Postoje različiti pravci u psihoterapiji i ne bih rekla da postoje bolji i lošiji, već su po svojim metodama drugačiji, a na Vama je da odaberete koji Vam se čini kao odgovarajući baš za Vas i Vaš problem.

Psihoterapeut Vam neće dati savet šta treba da radite i koje rešenje je najbolje za Vas. Uz pomoć razgovora i drugih pomoćnih tehnika (crtanja, pokreta, igranja uloga..), kao i konstantne podrške, empatije i dobrog kontakta među vama, sami ćete doći do svojih odgovora. Vi ste ekspert svog života i znate šta je najbolje za Vas. Psihoterapija je proces u kome dolazite do odgovora koji su iz raznih razloga skriveni, ali se definitivno nalaze u Vama.  U tom procesu, Vi ste aktivni učesnik! Na psihoterapiji se ne “završava”, već tek počinje. Na psihoterapiju dolazite sa punom svešću, željom da Vam bude bolje i sa dovoljnom snagom da to i ostvarite. To je divan put samootkrivanja, samospoznaje, oslobađanja emocija, trauma i svega onoga što iz prošlosti deluje na Vas. Zna biti i neprijatan i bolan i težak i tužan. Zahteva da se “raspadnete”, ali onda i da se ponovo “sastavite”. Ukoliko dolazite redovno i ukoliko dođete na vreme (ne čekate da Vam se svega “skupi”), rad je mnogo lakši i brži, a posledice manje. Cilj psihoterapije je da se osećate bolje u svojoj koži i kako ona može biti u bilo kom smislu negativna? Neko sredi nokte ili kupi novu garderobu da bi se osećao bolje, ali to je samo “kratkotrajno bolje”. Efekti psihoterapije su duboki i trajni. Ona menja Vaš mozak i ne gledate više isto na neke stvari u životu. Nema potrebe da se bojite psihoterapije i da trpite bilo šta što Vas tišti. Ne morate imati “ozbiljan mentalni problem” da biste dolazili. Psihoterapija može biti od koristi svakome- da saznate više o sebi, spoznate šta Vas “koči” u životu, zašto Vam se neke situacije stalno ponavljaju, da oslobodite svoje emocije, odbolujete gubitke, popravite odnose sa bližnjima, ali i tretirate depresiju, anksioznost, poremećaje ličnosti i drugo. Sve je to ljudski i sve je u redu.

Podelite ovaj tekst sa svojim prijateljima, da zajedno podižemo svest o važnosti brige o mentalnom zdravlju kada već mediji to ne rade!

 

Psihoterapija uživo ili putem interneta?

Online savetovanje i psihoterapijaHteli to da prihvatimo ili ne, sa razvojem tehnologije, menjaju se mnoge stvari u našim životima. Psihoterapeuti takođe, moraju se prilagođavati novim trendovima i , sada, već uobičajenim načinima komunikacije.

Slažem se da je razgovor “lice u lice” neprikosnoven i jedini pravi i potpuni kontakt između dva ljudska bića. Ali šta ako je on nemoguć ili teško izvodljiv?

Ne postoji još dovoljan broj istraživanja koja porede uspeh psihoterapije uživo i putem interneta. Lično, smatram da je bolja terapija putem interneta, nego nikakva terapija. Ovo naročito važi za ljude kojima je nedostupno da dođu- ako su nepokretni, teško bolesni ili žive daleko od mesta gde postoji psihoterapeut. Psihoterapeutske seanse jesu finansijski izdatak, a naročito ako zahtevaju i troškove putovanja do susednog ili još udaljenijeg mesta. Takođe, vreme je često problematičan resurs. Ako nećete dolaziti redovno na terapiju, jer to zahteva, uz putovanje, tri sata u danu koja nemate, smatram da je bolje raditi preko interneta, ukoliko će to omogućiti kontinuitet viđanja.

Moje dosadašnje iskustvo u ovakvom radu govori u prilog online seansi. Klijenti su uspevali da dođu do značajnih uvida i sprovedu razne eksperimente, čak i kada nismo bili u istoj prostoriji. Takođe, redovnost održavanja seansi je bila veća. Kod naročito socijalno anksioznih klijenata, nekoliko prvih kontakata putem Skype-a, ohrabrilo ih je da se pojave i uživo.

Jedini uslov za internet seanse je da imate prostoriju u kojoj ćete moći neometano da pričate (da Vas ne čuju u susednoj prostoriji i nikako da bilo ko ulazi za vreme trajanja seanse), kao i da imate dobru internet vezu koja će omogućiti neprekidni razgovor. Skype se za sada pokazao kao dobar medijum za ovakvu vrstu rada.

Ukoliko Vam dolazak u Novi Sad predstavlja problem i smatrate da ćete redovnije “dolaziti” na seanse ako se održavaju u Vašem domu, slobodno zakažite svoj termin.

Svetlana Prokić, geštalt psihoterapeut pod supervizijom

0642636513

psihobalans.ns@gmail.com

 

 

Pažljivo birajte svog terapeuta

pexels-photo-276549U moru raznih tako popularnih lajf- koučeva, motivacionih govornika, zloupotrebe pozitivne psihologije i veoma dobrih marketinških strategija istih, u slučaju da imate neki problem koji želite da rešite, možda ćete se povesti za nekim ko Vam stalno iskače na društvenim mrežama, koga često viđate na TV-u, koga prati mnogo Vaših facebook prijatelja. Nekada čak ni preporuka ne znači ništa, jer ako neko Vašem prijatelju odgovara kao osoba i sviđa mu se njegov pristup, ne znači da će se svideti i Vama.

Nažalost, danas je reklamiranje lako dostupno, ali zakon o psihoterapiji ne postoji i ova oblast je veoma neuređena. Gotovo svako ko ima novca da plati može upisati edukaciju za terapeuta, a uz upornost, može je i završiti. Oni koji nemaju dovoljno znanja, mogu da Vam nanesu još više štete i dodatno ugroze Vaše mentalno zdravlje. Budite veoma oprezni.

To što neko napiše da se edukovao iz raznih terapeutskih pravaca, ne znači da je ijedan od tih završio. Prema mom iskustvu, to znači da je ta osoba eventualno prošla poneku radionicu, možda bazični nivo određenih edukacija (što nije dovoljno za zvanje psihoterapeuta) i iskustveno se upoznala sa još nekim pravcem, odnosno, njegovim osnovnim konceptima. Nemojte da Vas to zavede, jer ta šarolikost obično ne znači ništa. (čast izuzecima koji zaista imaju diplome iz nekoliko terapijskih pravaca, ima i takvih). Biti psihoterapeut određenog psihoterapijskog pravca znači godine učenja, vežbanja i rada na sebi.

I kome Vi sada da se obratite?

Po mom mišljenju, važno je da se dobro informišete.

Otvoreno pitajte terapeuta da li je završio terapijsku edukaciju i gde. Lako možete da proverite kredibilitet te škole, uz internet je to danas mnogo lakše. Pitajte ga da Vam kaže nešto o svom načinu rada i osnovama svog pristupa. Na ovaj način uozbiljujete komunikaciju i procenićete na koji način Vam osoba daje odgovor, bez obzira što možda ne znate ništa o tome. Pitajte ga da li je i sam išao na individualnu terapiju. Iako neki pravci ne zahtevaju od svojih polaznika da rade ne sebi kroz individualnu terapiju, mislim da je ovo veoma značajno. To znači da je ta osoba bila u Vašoj poziciji, da zna kako je to raditi sa terapeutom, kako je to otkriti mnoge neprijatnosti i svoje najveće tajne. Zna kako je nekada teško i samo se pojaviti, a kamoli pričati o teškim iskustvima. Takođe, onda je mnogo svesniji sebe, proradio je svoje teške teme i spreman je da se na adekvatan način suoči sa Vašim, da ih posmatra objektivnije i bude Vam u potpunosti na raspolaganju, a ne da se bavi sobom dok sedi sa Vama. Iskustvo u individualnoj terapiji je po meni od neprikosnovenog značaja za dobrog terapeuta. Mislim da je prednost ako je terapeut završio studije psihologije ili je psihijatar, te se i na svojim osnovnim studijama bavio ljudskom psihom na mnogo bazičniji i sveobuhvatniji način.

Dobar terapeut daće Vam dobra objašnjenja o onome što Vam se događa. Ispitaće rizike i isključiti teže poremećaje kod kojih Vam je potrebna pomoć psihijatra ili Vas bez odlaganja poslati njemu. (osim ako i sam terapeut nije ujedno psihijatar). Dobar terapeut Vam nikada neće davati savete šta treba da radite. On veruje da Vi jedini znate šta je najbolje za Vas i pomaže Vam kroz intervencije da dođete do svog odgovora.  Dobar terapeut ne nameće svoj autoritet. Sa njim se osećate jednakim i ravnopravnim (ili i važnijim) učesnikom razgovora. Terapeut ne mora da ima iskustvo slično Vašem, koje je osetio na svojoj koži. Ne mora biti otac ili majka da bi razumeo Vaše probleme sa decom, ne mora doživeti ličnu tragediju kako bi razumeo Vašu, ne mora biti anksiozan da bi razumeo Vaše iskustvo anksioznosti. Dovoljno je da je prisutan, da prati ono što govorite i oseća empatiju, koja se razvija kroz dugogodišnji rad sa ljudima.

Važno je i da pratite svoju intuiciju. Da li Vam se terapeut sa kojim radite dopada? Da li Vam se čini da njegove intervencije imaju smisla? Da li Vas ponekad frustrira, ali iz toga nešto naučite? Da li možete da budete potpuno otvoreni prema njemu?

I ne dozvolite da Vam prethodna loša iskustva obeleže odnos sa psihoterapijom. Potražite drugog terapeuta, ali se ovog puta bolje informišite. Sa pravim terapeutom, terapija je divno iskustvo koga ne treba da se odreknete.

Znam kako je teško otpočeti terapiju

pexels-photo-440590Znam kako je teško otpočeti terapiju. Odlučiti se na taj korak i ući u potpuno nepoznat svet. Najpre napraviti taj prvi poziv, zatim i doći. A zatim ponovo doći. I nastaviti dalje. Dolaziti tu gde pred strancem treba da otkriješ najskrivenije misli. Gde tražiš pomoć, jer se često osećaš neadekvatnim. A nisi siguran da li ćeš je dobiti ili „sve to džabe pričaš“.

Nekad smo na ivici. Hteli bi da podelimo nešto i vidimo šta će se desiti posle, a sa druge strane i ne bi. Nešto nas vuče da ostanemo tu gde jesmo zaglavljeni i bespomoćni. Kao da još nije vreme. Kao da može još malo. Pa krenemo da umanjujemo svoj problem, pa da se upoređujemo sa drugima koji su u većim problemima, a ne idu na terapiju i normalno žive. Pa odustanemo na neko vreme od te ideje. A onda nas problem opet zapljusne i vrtlog kreće iz početka.

Teško je otvoriti se strancu. Teško je kada ne znaš šta te očekuje. Da li će te razumeti? Da li će ti pomoći? Da li ćeš ti njega razumeti? Da li će ti se dopasti? Koliko će te “čačkati”? O čemu će te sve pitati? Da li smeš da zadržiš neku tajnu i za sebe? Da li će ti čitati misli? Da li će ti reći o tebi nešto što ti se nikako ne sviđa? Da li će ti biti neprijatno?

Najlakše je ostati u sigurnoj zoni i vrteti se u krug „dok ne prođe samo“. A nikad ne prođe samo, već promeni oblik ili se vrati u istom obliku,ali u nekoj drugoj sferi života. Najlakše je ostati tu gde jesi, u svojoj sigurnoj zoni, jer tu je tako poznato. Gadno i neprijatno, ali poznato. Lako je prepustiti se i kriviti život i druge za ono kako se osećaš.

Sa druge strane, ako postaneš aktivan u bavljenju sobom, odmah se osećaš bolje. Jer si rešio da pomogneš sebi. Jer si rešio da isprobaš i drugačiji život, tako što ćeš sebe promeniti. Ne druge, ne okolinu, već sebe. Jer jedino na sebe i možeš da utičeš. Usudi se. Zakorači. Probaj. Pređi svoje granice. Neće ti pomoći niko osim tebe samog. Terapeut je tu samo da te podrži i pomogne u tome. Da dođeš do autentičnog sebe, do zakopanih emocija, nezavršenih poslova i veće svesnosti. Dobar terapeut neće ti govoriti šta da radiš niti te osuđivati zbog bilo čega. Sigurno će te pitati nešto na šta ti je neprijatno da odgovoriš, ali u redu je da to podeliš sa njim. Neće insistirati, ako još nije tvoje vreme za to. Dobar terapeut daće sve od sebe da te razume i osetićeš da li je uspeo u tome. Možda će ti reći nešto što ti se ne sviđa, ali isključivo u cilju rasta i razvoja i tvog razmišljanja na tu temu. Da li će ti zaista pomoći, to zavisi od oboje. Nije dovoljno da samo dođeš. Moraš se aktivno uključiti i zaista se boriti za sebe. Niko ti neće uliti hrabrost, otkloniti tugu i bes. Ali će te dovesti na pravi put da to uspeš i sam i naučiš kako da  izađeš na kraj sa tim i u budućnosti.

Razmišljate o prekidanju terapije? Pričajte mi o tome

pexels-photo-165907Vaš sledeći terapijski susret se približava i Vi se pitate o čemu biste mogli pričati. Ništa uzbudljivo se skoro nije desilo. Niste uznemireni ni zbog čega posebno. Nije se događala nikakva drama. Zapravo, osećate se veoma dobro.

Razmišljate u sebi: „Nema poente da idem. Mogao bih i otkazati.“

Evo nekih razloga zbog kojih ne bi trebalo.

Terapija nije od pomoći samo za vreme krize. Ona može poslužiti i u održavanju zdravih strategija prevladavanja. To može biti mesto za istraživanje alternativnih načina posmatranja situacija koje imaju potencijal da postanu „veće“ tako da ne završavaju viđene kao momenti povećavanja straha, već kao momenti za upotrebu raznih korisnih veština i alata. Takođe, teme i obrasci koji se pojavljuju vremenom mogu biti lakše priznati u sesijama koje nisu posvećene krizama.

Ljudi sa kojima radim, često govore da su tokom vožnje do mene mislili da nemaju o čemu da pričaju,a  onda bivaju zapanjeni kada otkriju da mnogo toga imaju da istraže. Kada su rešeni neposredni izazovi, tu je prilika da se kopa dublje ispod površine i radi na problemima u korenu, koji leže ispod svakodnevnih poteškoća.

Nekad, oklevanje pred sesiju može biti signal da se zatvarate za rad na nečemu što je veoma važno. Ovo oklevanje može biti reprezent straha ili anksioznosti. Pomoći će Vam da podelite sa svojim terapeutom to da ste razmatrali da otkažete, kao i osećanja koja su se pojavila.

Terapija je rad: ne očekuje se da bude laka. Zahteva da se otvorite za drugačije perspektive, isprobate nove stvari, napravite promene, budete iskreni sa sobom i drugima, i radite stvari koje su teške ili izazovne.

Možda niste svesni stvari za kojima Vaš terapeut traga da ih istražite zajedno. Naizgled jednostavno pitanje može izazvati dosta materijala za rad koji je važan, ali to još niste shvatili.

Ako verujete da je Vaš rad na terapiji gotov i mislite da ćete u budućnosti pozvati ako budete loše, iskomunicirajte ovu nameru uživo. Kada razmišljate o tome da prekinete terapiju, važno je da o tome razgovarate sa svojim terapeutom, kako bi to bilo sprovedeno terapeutski.To je sjajna prilika da konkretno anaizirate napredak koji ste napravili i strategije koje ćete poneti sa sobom. Važno je da sagledate podršku koju ste obezbedili, kao i plan koji ćete primeniti za podnošenje stresora ili okidača koji Vas mogu omesti u napredovanju. Dozvolite to zatvaranje. U suprotnom, možete otići bez potpune svesti o tome šta ste postigli i bez potpunog poznavanja alata koji su Vam na raspolaganju, ako ih zatrebate. To je takođe sjajna prilika da demonstrirate efikasnu komunikaciju nečega što je teško za izraziti.

Reći zbogom nije uvek lako, ali je često najbolje reći uživo, sa parametrima za ponovno uključivanje koji su jasno određeni. Moguće je da se Vaš terapeut, uz uvažavanje, neće složiti  sa Vašom procenom i ohrabrivaće Vas da nastavite terapiju. Važno je to čuti i razmisliti o povratnim informacijama u Vašem procesu donošenja odluka.

Želja da otkažete može biti deo terapijskog procesa koji je redovno prisutan naVašim sesijama. To može biti signal da je vreme da sagledate svoje originalne terapijske ciljeve da biste videli da li su ispunjeni i da li ste zapravo Vi i Vaš terapeut otišli u drugom pravcu. Objavljivanje Vaše ambivalentnosti može pomoći Vama i Vašem terapeutu da se vratite na pravi put, u pravcu terapijskih ciljeva ili šanse da stvorite nove ciljeve.

Kao terapeut, zahvalan sam kada se osoba sa kojom radim oseća dovoljno udobno da  iznese svoju nesigurnost pred mene. To pokazuje da se osoba oseća dovoljno snažno da to uradi i da ne izbegava izražavanje svojih misli- često je to indikator napretka.

Pokazivanje i artikulisanje Vaše namere da prekinete terapiju može poslužiti za osnaživanje terapeutskog saveza  i može produbiti vaš rad. To pokazuje da iznosite svoje misli i osećanja, radije nego da ih gurate pod tepih i da ste voljni da komunicirate direktno pre nego da izbegavate ili ignorišete.

Ako razmišljate o prekidu terapije, iskažite to, pričajte o tome i sa Vašim terapeutom zajedno nađite način kako da najbolje rešite te trenutke.

Originalni tekst: http://www.goodtherapy.org/blog/thinking-about-canceling-therapy-tell-me-about-it-0306175

Prevod: Svetlana Prokić

Trud u psihoterapiji

pexels-photo-249605

Nekada klijenti očekuju da će doći na sat psihoterapije i uživati, opuštati se i izaći kao potpuno nove osobe. Neki susreti zaista izgledaju tako. Međutim, terapijski proces često zna biti težak. Zahteva dodir sa veoma teškim iskustvima iz prošlosti, zahteva da stojimo sa njima i prihvatamo ih ma koliko teška bila. Dešava se da moramo prihvatiti delove sebe koje odbacujemo čitavog života i ne sviđaju nam se, kako bi ih ponovo intergrisali na pravi način.

Važno je da kao klijent budete aktivni tokom sata psihoterapije, ali i u vremenu između dve seanse, kada ćete novine primenjivati u svakodnevnom životu, gde ćete promišljati o onome čega ste postali svesni ili aktivno prihvatati neku dugo ignorisanu istinu. Terapeut nema čarobni štapić niti formulu koju će primeniti i odneti sve Vaše probleme. On/a je osoba koja će zajedno sa vama hodati na tom putu, biti Vam podrška, a ponekad i vodič. On/a će Vam uz pomoć svojih znanja i veština postavljati prava pitanja i voditi Vas do srži problema i mesta gde promena može da nastane. Ne treba bez pogovora da prihvatate ono što Vam terapeut govori o Vama, ali je važno da razmislite o tome i sami shvatite ima li u tome istine. Važno je i da budete otvoreni za svaki ishod, čak i kada Vas to plaši.

Što duže neku teškoću nosimo sa sobom, obično će duže vreme trebati da se osećamo bolje. Kod psihologa ili terapeuta, uvek možete otići na seansu ili dve, da izventilirate svoje emocije i radite na nekom aktuelnom, konkretnom problemu. Ipak, duboki terapijski rad zahteva dosta vremena i truda i neophodno je da dolazite mesecima, a nekad čak i godinama. Pažljivo izaberite svog terapeuta i budite strpljivi. Svaki trud se isplati, a ishodi su višestruko zadovoljavajući. Samo treba da istrajete i onda kada je teško, kada Vam se čini da nema pomaka i da Vam terapija uopšte ne pomaže. To su sve faze u terapijskom procesu i potpuno su normalne. Bitno je i da takva osećanja i razmišljanja delite sa svojim terapeutom.

Naravno da je sve to teško. Ali zadovoljstvo i olakšanje koje dobijate nakon terapijskog procesa su neuporedivo veći. Trud koji uložite u terapijski proces mnogostruko Vam se vraća. Koliko se prepustite i potrudite, toliko se otvarate za svu lekovitost i pozitivne efekte terapije.

Šta sam naučila o visoko senzitivnim osobama

pexels-photo-48706

Pre tačno godinu dana, kontaktirala me je novinarka Vesna Mirilo. Čitajući moje tekstove o autogenom treningu, došla je do zaključka kako je to tehnika koja bi sigurno bila od pomoći visoko senzitivnim osobama i predložila mi je da napišem nekakav tekst o tome. Osim opšteg razumevanja pojma visoke senzitivnosti, nisam znala šta je to tačno. Na studijama psihologije nismo učili ništa o tome, niti je bilo koja od brojnih edukacija uvela takav pojam u moj rečnik. Vesna me je zatim upoznala sa konceptom visoke osetljivosti u psihologiji.

Poslavši mi knjigu dr. Ilejn Aron, koja je kroz svoja brojna istraživanja ove osobine, i uvela ovaj pojam u psihologiju, pomogla mi je da razumem pojam visoke osetljivosti ili visoke senzitivnosti. Prateći njenu stranicu Visoko senzitivne osobe, ušla sam u čitav svet novih članaka, informacija i karakteristika ove grupe. Pre svega, naučila sam da je to osobina koju poseduje čak 15-20% ljudske populacije. Ona podrazumeva veću osetljivost nervnog sistema od prosečne i samim tim veću nadraženost unutrašnjim i spoljašnjim stimulusima. To su najčešće jake emocije i stres, ali mogu biti i sasvim uobičajeni nadražaji (buka, gužva, jako svetlo, mirisi, lekovi) zbog kojih se osećaju preplavljenim i iscrpljenim od svakodnevnice. Iako postoji veliki broj pozitivnih strana ove crte, visoko osetljive osobe često se osećaju odbačenim, slabim ili neadekvatnim, najviše zbog savremenog tempa življenja i zahteva koje nam današnje društvo nameće (da budemo snažni, izdržljivi, sjajni roditelji, uspešni poslovni ljudi, uvek sređeni, komunikativni,i druželjubivi, sa mnoštvom prijatelja i društvenih veza).

Saznala sam da u Britaniji postoji Nacionalni centar za visoku senzitivnost. U Londonu i Berlinu osnovan je Evropski centar za visoku osetljivost. Da širom Evrope i sveta postoje psihoterapeuti specijalizovani za rad sa visoko osetljivim osobama. Da se redovno održavaju susreti visoko senzitivnih osoba u mnogim gradovima sveta. A zatim smo Vesna i ja otpočele susrete grupe podrške za visoko senzitivne osobe u Novom Sadu. Ona kao osoba koja je dugo tragala za tim “šta to sa njom nije u redu” dok nije saznala za svet visoko senzitivnih osoba, a ja kao psiholog i psihoterapeut veoma zainteresovana i privučena ovom temom.

Šta sam naučila radeći sa visoko osetljivim osobama?

Radeći sa visoko osetljivim osobama, shvatila sam da oni zaista osećaju više. Da su mnogo svesniji svojih i tuđih emocija nego prosečne osobe. Da su svesni suptilnih promena u okruženju. Da se svakodnevno mnogo nerviraju jer nisu drugačiji, jači, manje emotivni i slično. To su empatični ljudi, sa puno razumevanja za druge, sa iskrenošću u međuljudskim kontaktima. Sa sposobnošću za nesebičnu podršku koju pružaju drugim, gotovo nepoznatim ljudima! Da često sebe stavljaju na drugo mesto, kako bi pružili svu pažnju i posvećenost drugoj osobi, ili, da bi je zaštitili od neprijatnih emocija, i da ih to iscrpljuje. Da se lako, iskreno i bez zadrške prepuštaju terapijskom procesu i imaju benefit od njega, čak i kada prvi put dođu na psihoterapiju. Da sve puno analiziraju. Da intenzivno doživljavaju sve emocije, od najneprijatnijih do ekstremno prijatnih. Saznala sam da informacije procesiraju dublje i da stoga taj proces nekad traje duže. Da su veoma kreativni i umetnost doživljavaju duboko. Da im nije lako da nađu svoje mesto na kom se osećaju dobro u današnjem brzom tempu života. Da su veoma intuitivni.

Definitivno se slažem sa tim da visoki senzitivci mnogo doprinose ovom društvu. Da bez njih ne bi bilo toliko lepote na ovom svetu. Da grade kvalitetne vrednosti, jer mnogo promisle pre nego što nešto kažu ili urade. Da su prvi koji uoče opasnost i skrenu okolini pažnju na to.  Da je u njihovom društvu zaista prijatno, čak i kada radimo na neprijatnim iskustvima. Osećam zahvalnost, jer imam tu privilegiju da ih slušam i razmenjujem sa njima. Shvatam da se sa svakog susreta sa njima vratim obogaćena. Da postajem svesna nekih aspekata u ljudima koji mi nisu bili ranije tako bliski. Da počinjem da razumevam tanane emocije i da postajem svesna svojih. Počastvovana sam da budem ta koja će ih saslušati, podržati  i svojim znanjem doprineti onda kada im je to potrebno.

Ovaj tekst posvećujem divnim ženama, učesnicama novosadske grupe podrške za visoko osetljive osobe. ❤

Psihoterapijske seanse za visoko osetljive osobe

pexels-photo-89820

Usled rada sa visoko osetljivim osobama kroz grupe podrške, shvatila sam da je mnogima potreban individualni pristup gde će se baviti konkretnim teškoćama vezanim za ovu svoju osobinu. Takođe, nekim visoko senzitivnim osobama ne prija da se nađu u grupi nepoznatih ljudi i pričaju o svojim slabim tačkama, i iz tog razloga ne žele da dođu, tako da su individualne seanse pravo mesto za njih.

Visoka osetljivost jeste neutralna osobina, poput boje kose ili očiju, ali u današnjem vremenu koje je brzo i stresno, visoko osetljive osobe se često osećaju kao da nisu adekvatne, nisu dovoljno dobre ili da su slabije od drugih, jer teško postižu zahtevani tempo. Često im smetaju i iscrpljuju ih stvari koje ljudima iz njihove okoline ne smetaju. Na sledećem linku možete pronaći više o visoko osetljivim osobama: Visoko senzitivne osobe

Ako smatrate da Vam je potrebna pomoć u prihvatanju i negovanju ove svoje osobine, javite se. Ukoliko ste iz Novog Sada, možemo se videti uživo. Ukoliko niste, Skype je sasvim dobra opcija. Važno je da imate miran prostor, gde Vas za vreme seanse niko neće uznemiravati ili slušati šta pričate, kao i da imate dobru internet konekciju, koja neće konstantno “seckati” i prekidati razgovor.

Na ovoj stranici možete pročitati moju biografiju:  www.svetlanaprokic.wordpress.com

Ukoliko ste zainteresovani za seansu ili imate neko pitanje slobodno me kontaktirajte:

psihobalans.ns@gmail.com ili 064 26 36 513

Šta da očekujem od psihoterapije?

pexels-photo-295821

Psihoterapija predstavlja razgovor između dve osobe, od kojih je jedna edukovana za pružanje psihološke podrške. I ne samo to. Osoba koja je psihoterapeut ume mnogo više od toga. Psihoterapeut je tu da Vam pomogne da dođete do svojih istina, do nesvesnih procesa, sakrivenih uverenja i svega onoga što Vam ometa kvalitet svakodnevnog života.

Važno je da, pre svega, izaberete terapeuta koji Vam se u prvom kontaktu dopadne. Bitno je da imate utisak da je dobronameran i da verujete da Vam može pomoći. Nekada preporuka za određenu osobu nije relevantna, već je važno ono što Vam intuicija govori.

Uspešan terapeutski rad zahteva klijentovo uključivanje u proces, apsolutnu otvorenost i iskrenost. Naravno da se ne očekuje da budete ovakvi posle dva viđanja sa terapeutom. Potrebno je da stvorite dobar odnos, takozvani radni savez, koji omogućava da zajedno postižete dobre rezultate i uspešnost terapije. Nije dovoljno da odete nekoliko puta kod psihoterapeuta i mislite da ćete rešiti sve probleme. Terapeut nije čudotvorac. On je kao i Vi ljudsko biće, ali koje će Vam pomoći da dođete do svojih istina uz pomoć znanja, veština i Vašeg poverenja u njega. Najčešće ne postoji tačno određen broj seansi koji je potreban za poboljšanje, jer to zavisi od mnogo faktora. Obično se preporučuje jedno viđanje nedeljno u trajanju od oko sat vremena, ali se o tome dogovarate sa terapeutom, u skladu sa Vašim vremenom i finansijskim mogućnostima. Uvek možete prekinuti terapiju, ukoliko niste zadovoljni ili još niste spremni da aktivno radite na problemima koje imate.

Terapeut se koristi pre svega razgovorom. Postavljaće Vam razna pitanja u cilju da Vas što bolje upozna i razume problem sa kojim dolazite. Kada nešto ispričamo osobi od poverenja, obično nam automatski bude lakše. Međutim, često to nije dovoljno. Posle nekog vremena, olakšanje nestaje i problem se vraća. Psihoterapeut je tu da Vam osvetli nove uglove gledanja na ono sa čim dolazite. Pomaže Vam da se preispitate, “uđete u cipele” ljudi oko Vas, prihvatite svoje iskustvo. Za ovakve uvide, razgovor često nije dovoljan, te će terapeut tražiti od Vas da ponešto nacrtate, napišete, odglumite, zamišljate (kako biste osetili na svojoj koži kako se neka druga osoba oseća). Uvek će Vas pitati o članovima porodice, naročito roditeljima ili ljudima sa kojima ste odrastali, jer mnogo naših problema počinje još u detinjstvu. Pitaće Vas o partnerskim i prijateljskim odnosima. Može tražiti od Vas da budete svesni svog disanja, ili nekog pokreta koji pravite, što ljudima koji se prvi put susreću sa ovim izgleda veoma neobično. Važno je da znate da sve intervencije možete da odbijete, a onda ćete se sa terapeutom baviti razlogom odbijanja. Dobar terapeut će uvek ispoštovati granice preko kojih ne želite ili ne možete dalje.

Bitno je da preuzmete odgovornost za proces u koji ste ušli, jer ste odgovorni koliko i terapeut da Vaš rad uspe. Vi nećete biti pasivni i dopuštati terapeutu da radi svoj posao (kao što je slučaj kod lekara, frizera ili majstora). Poput sportskih treninga, terapija zahteva da date sve od sebe, jer ćete jedino tako dobiti i rezultate. Nemojte očekivati da budete fit, ako zabušavate i samo posmatrate dok trener pokazuje vežbe i znoji se.

Dakle, ako planirate da uđete u psihoterapijski proces, izaberite terapeuta koji Vam se dopada, u kojeg imate osnovno poverenje da će umeti da Vam pomogne. Budite otvoreni za nova iskustva, budite redovni na svojim seansama, budite sigurni u svoje granice i prepustite se procesu do kraja. Ukoliko su ovi uslovi zadovoljeni, rezultat neće izostati, bićete obogaćeni i slobodni za dalji rast i razvoj.